Most na reci Stiks
Stefan Petrović

Kazu da je zivot ono sto prolazi dok mi planiramo druge stvari. Mozda, ali ja sam ziveo, barem mislim da jesam. Za isti taj zivot kazu da se meri brojem brojem trenutaka od kojih nam zastane dah. Takodje kazu da nisi ziveo ako nisi nasao nesto za sta vredi umreti. Jednom, rekli su mi da sam romanticar sto verujem u tu hrpu gluposti. Mozda i jesam, zapravo, ne mozda, sigurno jesam. Verovao sam u ceo taj komplet, i ziveo po tim pravilima. "Bolje se kajati zbog neceg sto si uradio, nego zbog neceg sto nisi." Boze, sa ovog mesta, iz ovog ugla, i dalje ne mislim da sam pogresio. Jesam budala zar ne? Kada se setim svih krajnje pogresinh izvbora koje sam napravio, ne kajem se ni zbog jednog, iako sam svestan da su bili krajnje idiotski. Nemam pojma, mozda zaista postoji ta neka sudbina o kojoj svi toliko pricaju. Postoji jedna teroja koja kaze da je svemir postao iz jedne tacke, i da se neprestano siri. Kada dodje pravo vreme ponovo ce se vratiti u tu tacku i krenuti ispocetka. I ja cu ponovo napraviti svoje greske. Ponovo cu stajati ovde, na kolenima, krvavog cela, dok gospodin sa moje leve strane ceka da mi raznese mozak, i stavi me na stand by, dok svemir ponovo ne postane tacka. Jebes ga... Zasluzio sam to. Nisam slusao, igrao sam svoju igru, i sada je jebeni game over. Nema veze, barem mini je zao.

"I genije, imas li nesto da kazes, onako za kraj, i te fore?"

Jeb'o te genije da te jeb'o!

"Ja sam svoje odradio, i boli me kurac, a sto se mene tice, ti mozes samo da se gonis u tri pizde materine."

Poslednje sto sam cuo bio je frktaj, i zvuk okidaca... Barem sam tako mislio u tom delicu sekunde.

Umro sam sa osmehom, pakosnim, inadzijskim, ali ipak, osmehom.

Inace ono sto cujete u filmovima, o zivotu koji prolece pred ocima u trenutku smrti. Lazu. Nista ti ne proleti pred ocima. Jedino sto je letelo u mom slucaju, jeste taj metak, koji mi je probusio lobanju. Ulaz - Izlaz. Pravac - Sveroistok.

Razog zbog kojeg sam bio tako ravnodusan u tim trenutcima bio je: nisam verovao da ima bilo sta posle, a izlaza nisam imao, i onda me je bilo briga. Medjutim smrt nije nastupila odmah. Ne, ja sam mogao da osetim taj metak koji mi prolazi kroz celo, mogao sam da vidim kako se svet oko mene rotira dok padam, mogao sam da vidim njegove korake dok je nehajno odlazio. Ne znam koliko je trajalo, meni se cinilo kao vecnost. Onda se zamracilo. Ali i dalje sam bio tu, osecao sam miris krvi u vazduhu, slan ukus u ustima. Osecao sam krv kako mi curi niz masu koja je nekad bila moj potiljak. Onda je i to nestalo. Ostao sam sam u svojoj glavi. Osecaj je vrlo slican onome kada se budis iz totalne anestezije, pre nego sto otvoris oci. Sam, u crnilu, sa mislima, u kojima vidis sebe. Tako sam ja, najveca budala koja je ikada postojala doziveo smrt. Cudna igra reci, zar ne?

Ali jesam, dozvieo sam je. I onda se desilo ono u sta sam odbijao da poverujem. Svetlost, zaslepljujuca i omamljujuca. Kada sam je video, osetio sam neverovatan nagon za smejanjem. Ne zato sto sam bio srecan jer nisam zavrsio svoj deo price, vec zato sto su zapravo bili u pravu. Svi ti svestenici, popovi, hodze, drevni Egipcani i Kinezi i ostali drugari koji propovedaju svoje verzije iste price, oni su bili u pravu. Svetlost na kraju tunela.Duhovit kako jesam, resio sam da ne odem u svetlo, nego da sacekam da svetlost dodje do mene. Nisam ja nju niti trazio, niti mi treba, tako da ako nesto zeli, neka dodje. I tako, stajao sam tu, u nicemu, a naspram mene bila je svetlost koja se stvara ni iz cega. Medjutim svetolst nije htela da dodje, a meni je postajalo dosadno. Kako i ne bi kada nije bilo nicega, samo ja u svojoj glavi, i Svetlost. I tako posle nekog vremena (kazem "nekog" jer u tami u kojoj nista ne postoji ne mozes bas da procenis koliko je proslo, a mrzelo me je da brojim sekunde) odlucio sam da "odem u svetlost". Zakoracio sam, i hodao po nicemu. Sto sam joj sve vise priblizavao, sve sam vise poceo da nadzirem stvari okolo. Zapravo sam hodao po crnom asfaltnom putu, a Svetlost je bila jedan ogromni reflektror. To mi je delovalo krajnje idiotski, zagrobni zivot, a u njemu reflektor, odkud sad pa to? Iznerviran saznanjem da jos postojim i to u svetu kakvim ga nisam zamisljao ni u najludjim snovima, zagledao sam ga i pitao se odakle dobija struju, a onda sam ga iz ciste obesti sutnuo i prevrnuo. Nista se nije deslio, nastavio je da svetli. Do duse, u pod, ali je nastavio. Onda mi se ucinilo da cujem zubor vode. Nastavio sam tim putem i stvarno stigao do reke. Medjutim most je bio srusen, a na znaku pored pisalo je "Stiks". U tom trenutku neko me je uhvatio za rame. Suzdrao sam reflekse stecene u svom burnom zivotu, i okrenuo se. Bio je to klasican alkoholicar, kakvog mozete videti kod nas u Srbiji.

"Sta oces?" Pitao sam.

"Ovuda prijatelju, most je srusen, moram da te prevezem camcem"

"Ne seri da je srusen?!"

Krenuo sam za njim do nekog plovila koje se protivilo zakonima fizike, i odbijalo da potone, iako je u njemu bilo dovoljno vode da mu ta aktivnost ne predstavlja problem. Kada smo sigli do camca, zastao je, zatreturao se, jer je bio prilicno pijan, a smrdeo je, ne na rakiju, nego na kombinaciju svih alkoholnih pica za koje si ikada cuo, i znacajno me pogledao.

"Sta je?""Pa, gazda...trebalo bi da me castis nesto, znas, sto cu da te prevezem..."

"Molim? Ma da se nosis ti u picku materinu malo, znas!"

Seo sam u camac i zaveslao ka drugoj obali, dok je on zbunjeno gledao zamnom. Struja je bila jaka, a voda neprozirna, medjutim nekako sam se dokopao druge obale. Dok sam izlazio iz camca, pijandura mi je doviknula:

"Ej, a camac, ko ce da ga vrati ovamo"

Pogledao sam ga, i prevrno to plutajuce korito. Sada nije imalo izbora osim da potone. On je zabezeknuto stajao na drugoj obali i buljio u mene. Slegao sam ramenima i okrenuo se, zeljan da nastavim put, u podzemni svet, samo da bih mogao da pljunem u lice jebenom Hadu sto me je dovukao ovamo.

Tuneli podzemnog sveta

Hodajuci kroz tunele podzemnog sveta, razmisljao sam o svom, sada vec proslom zivotu. Nisam osecao tugu, mada je mozda trebalo. Trebalo je da mi bude zao sto ih vise necu videti. Njih... Kada god bih pomislio na njih, pred sobom bih video nju. Samo ona. Jedino cega sam se secao. Seo sam, razmisljao sam o njoj, o tome kako sam to dozvolio sebi. Kako je doslo do toga da joj se predam, a da me ona proda. Jebi ga, valjda je ljubav slepa. Mada, ja sam se uvek nosio mislju da su zaljubnjeni slepci. Oterao sam secanje nazad u svet zivih i nastavio put.

Nisam bio sam. Prolazili su pored mene, a nisu me videli. Ljudi, ili neljudi, ne znam, ali bili su tu. Nisu obracali paznju na mene, plakali su, tresli se. Pokusao sam da doprem do njih. Pircao sam, drao sam se, cak sam pokusao da i da ih tucem, medjutim nista, kao da sam bio autobus na semaforu, samo bi nastavili dalje kada ih pustim. Tek ponekad spazio bih nekog poput mene, ko radoznalo gleda okolo i besno frkce svaki put kada se saplete o jecajuce zive mrtvace. Nisu oni bili zombiji, izgledali su kao zivi ljudi, ali su bili mrtvi, nisu bili svesni nicega, samo tuge u svojoj glavi, samo bola. Hodao sam dalje, i u masi sivila ugledao lice koje mi se ucinilo poznatim. Lice koje nisam video dugo vremena. Predugo, cini mi se. Setio sam se. Bilo je to davno, taj kisni dan, kao da je nebo jecalo sto odlazi jedan takav covek. Ja sam jecao sa njim, tiho, kradom da niko ne vidi. Kada su drugi odlazili, vise nisam jecao, odrastao sam, navikao na bol, oguglao.

Prisao sam i protresao ramena koja sam toliko puta grlio, na nekom svetlijem mestu, gore, na povrsini. Kada se okrenuo, u mene su pogledale oci koje su bile ogledalo nistavila. Nije me video. Gledao je kroz mene. Jebi ga, bio je jedan od njih.

Tunel je poceo da se spusta. Silazio sam sve dublje, i odjednom, tunel je nestao, a ja sam se nasao u najvecoj pecini koja je ikada postojala sa ove strane Mecnog Puta. A na sred sobe stajao je on, Avatar podzemnog sveta. Had, Djavo, ili Pera Detlic licno, nisam bio siguran, ali ipak sam krenuo prema njemu. Znao je da sam tu. Okrenuo se, i pogledao me pravo u oci. Osetio sam kako me prozima, kako me ispija, kako postajem jedan od njih. Osecao sam to, i za trenutak sam pomislio da bi trebalo da se prepustim. Medjutim, negde u masi zivih mrtvaca, spazio sam kosu nalik njenoj. Trguno sam se, kao i svaki put kada bi se to desilo, kada bi mi se ucinila ona. To je onaj delic sekunde, kada zaboravite gde ste, kada stvarno poverujete da je to ona, bas tu, ispred tebe, kao toliko puta pre. A onda mozak proradi i srusi tu iluziju. Medjutim secanje na nju me je osnazilo. Tada, dok sam nestajao setio sam se svega sto mi je govorila. O upornosti, o veri, o borbi do zadnjeg daha. Resio sam da oteram Hada nazad u svet zivih. Poceo sam da se smejem, njemu u inat. Smeh kakav nikada niste culi odzvanjao je pecinom bez kraja. Pustio me je, bio je zbunjen.

"Ko si ti?", pitao je.

"Ja? Niko, samo tip iz kraja, koji je malo navaren resio da zajebava pogresne ljude. I onda me poslali kod tebe na kafu. A ti? Sta mu ti dodjes ovde?"

"Ja sam onaj koji sudi."

"A pa super onda, reci koliko."

"Ne razumem."

"Pa kada god sam imao posla sa sudijama to se svodilo na to da oni kazu cenu, ja se isprsim za kes, i oni me puste. Mislim, jebi ga, takav je obicaj."

"Da li je to ono sto vi smrtnici nazivate humorom? Tome ovde nije mesto."

Bogovi su glupi i nezanimnjivi. Pogledao sam u svoja stopala, sto je on protumacio kao znak poniznosti, i ponovo pokusao da mi cacka po glavi. Ali ja sam dole video finu kamenicu, i istu, znanjem stecenim u isterivanju socijalne pravde na ulicama belog grada, zavrljacio po sred njegove glavurde.

"Zasto si to uradio?"

"Ruzan si, ne volim ruzne ljude. A i ne delujes mi pametno. Glupe ljude mrzim."

Shvatio sam koliku sam glupost rekao. On nije covek. Ali bio sam u pravu, je bio glup, nije primetio.

"Ti ne pripadas ovde."

Pokazao mi je na vrata koja su se nalazila u dnu pecine, koja su neverovatno podsecala na vrata lifta u zgradama pravljenih u zlatno doba socijalizma. Bio je to prvi i poslednji put da sam sudiju podmitio kamenom.

Cekaonica

Otvorio sam vrata i zakoracio unutra. Izgledao je krajnje ocajno. Slomljeno ogledalo, izvaljena vrata, zidovi koji su zadnji put cisceni kada si Isus setao po Golgoti. Medjutim vrata su se sama od sebe zalupila za mnom, i lift je sam krenuo na gore. Okrenuo sam se i video svoj odraz u polovini ogledala. Nije bilo rupe na celu, sta vise izgledao sam sasvim ok, s obzirom na cinjenicu da sam relativno skoro nesrecno preminuo. Palo mi je na pamet da pogledam sta imam u dzepovima. Sve je bilo tu. Niko nista nije dirao. Upaljac, cigare, mp3 player sa pauziranom pesmom, i paketic trave koji je trebalo da ispusim veceras pre izlaska... Sranje, iako to nikom nikad ne bih priznao, bas sam se bio radovao tome. Cela ekipa ponovo zajedno, kao nekada, u nekom lepsem vremenu. Jebi ga, valjda nisam imao srece. Srolao sam spravu i zapalio. Povukao sam dva - tri dima, i osetio onaj poznati znaos. Bas tada, lift je stao i vrata su se otvorila. Talas svezeg vazduha oterao je dim iz kabine, i u ogledalu sam video svoje oci. Bile su divno staklene i roze. Super. Sada mogu dalje. Izasao sam u prostor koji je neverovatno podsecao na ogromnu zelznicku stanicu. Ogromna hala sa ulazima i izlazima, salterima i stepenicama. Nisam imao pojma sta bi trebalo da radim pa sam seo na jednu od onih klupa za cekanje voza, i pogledao oko sebe. Ljudi su isli ka izlazima, stajali u redu na salterima, ali ono sto mi je privuklo paznju bila je tisina. Niko nije progovarao. Razmenili bi po par reci sa salterusama i to je to. Bili su gordi i prazni iako su bili mrtvi. Pored moje prosla je jedna fina, rasna brineta. Sa zadovoljstom sam je propratio pogledom. Primetila je to, ali nije reagovala. Ali ne onako kako ne reaguju uobrazene devojke, ne, vec onako kako ne reaguje mrtvac kada ga ubodes stapom. Bila je mrtva i nista na svetu joj nije bilo bitno, osim tog saltera na koji je zurila da stigne. I zasto su zaboga svi zurili. Mrtvi su. Vreme vise nema smisla. Ali ne, oni su ipak jurili, zurili, sta mu jebem, valjda po staroj navicil... Onako mahinalno, u toku misli, zapalio sam cigaru. Taman sam povukao prvi dim, kad se pored mene stvorio baja u uniformi obezbedjenja. Na grbu je bila neka kapija, koja kao lebdi u oblacima, a oko nje andjeli sa kopljima. Pisalo je: "Cistimo Cistiliste." "Gospodine, ovde je zabranjeno pusenje."

Jebo mater, bas me je lako iznervirati. Setio sam se one divne opaske iz mnogih filmova:

"Je l' ti ja licim na gospodina? Jebo mater, poginuo sam pre par sati, jebavao se po nekim kurcevim tunelima, i sad evo nas'o mesto gde mogu na miru da zapalim, a ti mi kazes zabranjeno. I sta ces sad da mi uradis, da mi pises kaznu? Ko si ti uopste?"

"Ja sam andjeo cuvar. Necu Vam pisati kaznu, ali mogu vam oduzeti poene."

"Hahahah, annjeo cuvar? Jebo mater, ja sam mislio da vi imate ono kao krila, oreole i neke harfe, nesto, a ti licis na obicnog pandura. I o kakvim to poenima pricas? Znao sam da su panduri glupi, ali ti mu bas jebes kevu, ja umro, a mi pretis poenima...."

"Takav je sistem."E tada sam se slatko nasmejao."Covece, mene je bolelo uvo za sistem i gore, a sada ovde dole mi jos vise pucka mogu ti reci. Uvek sam mrzeo sisteme, sta vise, trudio sam se da ih sjebem. Pa sto bih ovde bilo drugacije?"

"Zato sto ovde nema izlaza, zato sto gde vas stavimo ostajete za uvek.""U vidi majku mu, nisi ti naivan kako sam mislio. Dobro, ovako cemo. Ja cu sad lepo da zavrsim pljugu, a ti stoji i sabiraj, oduzimaj, radi sta 'oces, pa cemo posle da vidimo sta cemo."

"Ali gospodine..."

"Rekao sam ti da nisam gospodin."

Stajao je tu blesavo blenuci u mene, dok sam ja uzivao u malom zadovoljstvu zivih ljudi. Kada sam zavrsio, upitno me je pogledao.

"Dobro, sta sad?"

"Pa izgubili ste 25 poena zbog pusenja na zabranjenom mestu, i jos 200 zbog ne postovanja ovlascenog lica. Tako da trenutno imate jos 2602 poena."

"A sta mu pa to znaci?"

"Objasnice vam sve kada stignete na salter. Stanite u jedan od redova, i sacekajte."

Jebem ti birokratiju i javne sluzbe. Ne moze covek na miru da umre od njih.

"Aham, vazi, vidimo se posle."

Pogledao sam ka najblizem od mnogobrojnih redova. Bili su jebeno predugacki. Cak i kada vreme nije imalo smisla, nisam zelo da provedem dane cekajuci na razgovor sa nekom nedotavnom salterusom. Fino sam krenuo ka jednom od saltera zaobilazeci red, onako kako to rade ugledni gradjani u nasem delu balkanskog kratera. Prisao sam saleteru i rekao gospodinu koji je bio na redu:

"Samo ja da pitam nesto, necu dugo, samo minut."

Pogledao me je cudno i krenuo da se buni ali ja sam vec stao ispred njega i okrenuo mu ledja. Ako je vec cekao 4 dana neka saceka jos 4 minuta.

"Gospodine, stanite u red, nemojte biti nepristojni", rekao je glas sa druge strane stakla. Sta li je ovim ljduima pa svi misle da sam gospodin, blesav neki narod

"Ma necu ja dugo, samo nesto da pitam."

"Pa svi oni samo hoce nesto da pitaju, zasto mislite da ste vi drugaciji?

"Zato sto sam ja maldji, a oni su uglavnom matori, a penzioneri nemaju pametnija posla no da cekaju."

"Gospodine, vi, kao i svi oni, ste mrtvi, tako da vam vreme bas i nema nekog smisla."

"Dobro, jeste, ali ja imam 27 godina, i leceni sam narkoman, tako da sam hronicno nervozan"

Nisam bio narkoman, nikada.

"Gospodine..."

"E slusaj, dok se ti raspravljas ovde sa mnom, mogli smo vec da zavrsimo sta sam hteo"

"Dobro, ajde, recite, ali treba da vas bude sramota!"

Od iste sam propao u zemlju, nazad do onog tipa kome sam ostavio cvorugu na glavi.

"Rekose mi da treba da dodjem na neki salter da mi objasnite neke poene, nesto..."

"Imate tu brosuru gde vam je sve objasnjeno, procitajte, i stanite nazad u red."

"Ma bre reci ti meni samo sta ja treba da radim, mrzi me da citam te vase nebesko pravne gluposti!"

"Gospode... Dobro, recite mi ime, prezime, datum i mesto rodjenja"

"Koja Kojot, Super Genije, rodjen leta gospodnjeg 23.2.2334."

Strasno sam se zacudio kada je pogledala u ekran koji je proizveden tamo negde, '49 i rekla:

"Zao mi je nemam vas u bazi. Mora da je neka greska."

Izgleda da nije gledala Pticu trkacicu.

"I sta sad? Sta cu ja sad? Da ostanem ovde doveka zato sto ste vi pogresili. Sram vas bilo!"

"Ne ne, jao pa ja se izvinjavam. Evo sada cu pozvati administratora naseg sistema da vas primi, on ce znati sta vam je ciniti."

Promrljala je nesto nekom ko je stajao sa druge strane kabla koji je izlazio iz telefona na njenom stolu, i u roku od 2 minuta pored mene se stvorio baja u odelu, sa sve krvatom.

"Gospodine Kojot, molim vas podjite za mnom do moje kancelarije, siguran sam da ce sve brzo resiti."

Cudan narod.