Prešla na crveno
Stefan Simić
Da se razumemo, nikada nisam čitao crnu hroniku. A i zašto bih? Dovoljno je da izađem na ulicu, ili da pogledam kroz prozor, pa da vidim šta se dešava. Ne mora neki manijak da pobije pola sela, ili da neki profa siluje svoje đake, da bi to zadobilo medijsku pažnju. Ne. Srbija, kao i svet, postaju, sve više, crna hronika...
Trebalo bi prvom prilikom ugasiti sve ostale rubrike. Šta će nam zabava i kultura, kulinarski dnevnici i šarene laže... kada ljudi umiru na ulicama a prolaznici okreću glavu? Šta će nam astrološki savetnici i mišljenje psihijatra na poslednjim stranama – kada smo dovoljni sami sebi? Jesmo. Čemu još služe ekonomija i politika... kada doktori nauka i umetnici, kojih je sve više na buvljacima i sličnim mestima, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Otimaju se sa šibicarima za dnevni pazar a sa psima za koske i užinu...
Možda bi trebalo ostaviti malo mesta za vremensku prognozu i ukrštene reči, a sve ostale rubrike, od ekologije pa do zdravstva, nazvati crnom hronikom. Umesto vesti iz sveta treba staviti vesti iz mraka. Umesto kulture treba staviti nekultura... dok sport treba preimenovati u nasilje i primitivizam. Tek onda bi, možda, ljudi shvatili kako žive i kuda sve to vodi. Ukoliko negde uopšte i vodi. Dok ovako, mrka kapa...
* * *
Pre dve godine, ili nešto više... žena svojim biciklom marke „Raspad“ prešla je na crveno. Između dva i tri sata posle ponoći. Između dva radna dana koja kod gazde traju neprekidno. Između dva radna dana koja počinju i završavaju se posle ponoći... Dva debila Paraćinske proizvodnje, da ne upotrebim neki grublji izraz, spretno i savesno su obavili svoj posao - zaustavili su strogo profesionalno jadnu ženu na sporednom putu i bez diskusije joj odredili novčanu kaznu za taj gnusni prekršaj. Naučili su nepristojnu ženu pameti. Naučili su je da zakon mora da se poštuje. Da je ovo pravna država. Da ovde postoje neka pravila, da ovde mora da se zna neki red, da ne može svaka šuša da prelazi ulicu gde joj se hoće... i sve to, naravno, u ime policijske etike i kolektivnog morala koji je, kako su rekli, najvažniji...
Preplašena žena, inače čistačica u obližnjem restoranu... koja prima nešto više od sto evra mesečno, malo u bonovima (za hleb i zejtin), malo više na ruke (takođe za hleb i zejtin)... naučila je da poštuje međunarodni pravni poredak, kapitalizam, institucije vlasti iako, iskreno, ni ne zna šta je to, niti će, kako stvari stoje, ikada saznati...
Žena koja uvek redovno izmiruje račune za struju i telefon drhteći prva u redu. Žena koja je uvek najbučnija kada njena zemlja igra na nekom takmičenju. Gubila, dobijala... potpuno nevažno. Žena koja nikada nije rekla nijednu ružnu reč o Srbiji. Žena koja nikada nije rekla nijednu ružnu reč... Žena koja je svoje najbolje godine žrtvovala upravo svojoj zemlji. Žena koja je ponosno ustajala i klicala na „Hej, Sloveni“ i „Bože, pravde“. Žena koja, po svojoj prirodi, ne može da bude loša, pa i da hoće... Žena koja je primer za ženu. Majka koja je sinonim za majku... dobila je kaznu, ne smem ni da pomislim koliku a kamoli da vam je pomenem...
Pa zar nisu prešli na crveno oni koji su nas naterali da se u tri ujutru vraćamo sa posla? Zar nisu prešli na crveno oni koji nas u tri ujutru čekaju da pređemo na crveno? Zar nisu prešli na crveno oni koji su nam uništili fabrike i isterali radnike na ulicu? Oni koji su nam rasprodali zemlju kao da je tuđa, ono ostalo razdelili kao piljarice užeglo voće na pijaci... Zar nije prekršaj to što se ekolozi bave zaštitom životne sredine iz svojih kancelarija? Zar nije prekršaj to što svaki političar ima više telohranitelja, sekretarica i vozača nego građana iza sebe? Zar nije prekršaj trovati svakodnevno narod sportskim prenosima, šou-programima, kojekakvim paradama i ostalim koještarijama, glupostima... Zar nije prekršaj to što vodeći talenti u zemlji postaju, ili najveći promašaji, ili roba za izvoz...
Zar to nije prekršaj? Zar oni koji to rade ne prelaze na crveno? Ko će njima da piše kaznu? Ko će njima da naplati sve to? Kažite mi ko...
* * *
Ne tako davno, takođe pre dve godine... vozio me u svom luksuznom automobilu jedan gradski mangup (čiji je tata po zanimanju Neko i Nešto). Slučajno sam se našao u njegovom vozilu ne znajući o kome se radi... Taj momak mi je isključivo zabranio da stavim pojas (to ga inače vređa – ugrožava njegova shvatanja slobode), i ne samo da je prešao na crveno, usred bela dana, dok je kolona vozila stajala i čekala na red... nego je onako, da se dokaže, ne znam kome i ne znam zašto, prešao preko travnjaka i trotoara posred glavne ulice...
Kada sam ga upitao, onako klinački naivno sa dozom straha, kako sme to da radi - hladnokrvo mi je odgovorio, iz prve, uz plastičan osmeh – „Šta me bole kurac. Ko mi šta može? -
Šta bole kurac nekog dvadesetogodišnjeg morona što žena nema odakle da plati kaznu? Šta bole kurac njega, i njemu sličnima za to, kao i za sve ostalo... Šta ga bole kurac što narod nema posla, što narod nema šta da jede... Šta bole kurac ljude iz kulture za kulturu? Ljude iz zdravstva za zdravstvo? Šta ih bole kurac što se ukidaju državni fakulteti, dok su na onim preostalim, uglavnom privatnim, školarine sve veće... Šta ih bole kurac jer njihovi očevi drže privatne fakultete. Šta bole kurac onog dvadesetpetogodišnjeg morona za pravnu državu i poštovanje zakona? Šta bole kurac ljude za ljude? Narod za narod? Umetnike za umetnike? Šta ih bole kurac...
Setih se Balaševićeve pesme „Ne lomite mi bagrenje“. Ali ovde se ne radi niokakvom bagrenju, niti o zemlji... kamo te lepe reće, radi se o ljudima. Radi se o nama. O tebi, o tvojoj majci, o tvojoj sestri, o tvom ortaku, cimeru... Lome nas bre. Trse poput korova. Truju nas kao beskorisnu marvu zaboravljajući da je ta marva izrodila jednog Mešu, Dositeja, Ivu, Vuka (ne mislim naravno na Draškovića), Nikolaja, Momu, Svetozara, Vasu... jednog Ducija Simonovića... i još gomilu časnih gorostasa koji su hodali i koji hodaju... za koje Srbija, nažalost, nikada nije ni čula. Niti će čuti od kojekakvih nametnutih idiota koji, zarad, estradnih i privatnih projekata potiru sve vredno što se ikada desilo na ovim prostorima i što bi moglo da se desi. Koji, nažalost, zaslepljeni svojom megalomanijom brišu sve vrednosti koje su stvorene...
Kapiram da bi apokalipsa bila neizbežna da policajci nisu savesno obavljali svoj posao i da skriveni iza babinog budžaka nisu uhvatili jadnu ženu. Ili da su joj bar oprostili kada su čuli da je išla po lekove, da je išla po mleko nekoga da nahrani, da se vraćala sa posla... Ali briga njih. Oni samo rade svoj posao. Oni su na dužnosti. Profesija ionako ne poznaje emocije. Sistem niti priznaje niti zna za suze. Oni rade za državu. A za koga radi država? Da li država postoji u ime naroda, opšteg dobra... ili u ime ološa koji zloupotrebljava sve to? Koja je svrha naroda? Običnog čoveka? Koja je tvoja svrha? Koja je moja svrha? Osim da punimo državnu kasu i da fanansiramo parazite koji sede po kancelarijama. Koja? Kaži mi koja...
Pozvan sam više nego bilo ko drugi na ovom svetu da govorim o ovoj jadnoj ženi. Pozvan sam jer je ta jadna žena moja majka. Jeste, moja majka Zorica... Neću da govorim o njenoj plemenitosti, o njenom poštenju, jer se ono podrazumeva...
Istina je sve ovo, majke mi, pa ma kako nekima od vas to zvučalo prozaično. Istina je, jer se radi o njoj... Da se dogodilo nekom drugom možda ne bih ni primetio, možda me ne bi ovoliko pogodilo... mada sumnjam, poznajući sebe.
A vi draga gospodo? Da li vi imate majke? Zorice, Marije, Jelene, Slavice? A očeve? Da li vi imate očeve? Da li vi imate zemlju? Pretke? Da li planirate da imate potomke? Da li planirate da ostavite neki trag? Ljudski trag na ovoj zemlji? Nešto, bilo šta... makar stablo drveta, ili bar stih pesme... nečega.
Zamislite da vašu majku policija juri dve godine zato što nama para da plati kaznu? Zamislite da po vašu majku na posao dolazi policijska patrola u ime zakona, u ime pravde, u ime nečega što odavno već u ovoj zemlji ne postoji... Zamislite to. Zamislite šta znači u malom gradu, u selu, u porodici... kada po nekoga jednom mesečno dolazi policija. Kada nekome mašu lisicama i prete rešetkama kao najgnusnijem siledžiji. Možete to da zamislite... ja nisam mogao. Ja nisam mogao sve do danas, ali sam upravo to doživeo...
Jebem te Srbijo, ali te i volim. Ne mogu sa tobom, ali ne mogu ni bez tebe...
Malopre sam najiskrenije preporučio majci da se na zajmi i da im ne plati kaznu. Ko ih jebe. Uinat neka ode u zatvor i neka leži... Neka leži sa ubicama, silovateljima, lopovima i delikventima. Neka to bude njen prkos, njen vapaj, njena pravda... Nije stvar samo u novcu. Nema te sume koja ne može da se skupi. Stvar je u principima. Da li znate šta su principi?
Rekla mi je da bi to uradila vrlo rado, da bi otišla da odleži kaznu, ali ne može zbog gazde. Ne sme, daće joj otkaz. Briga njega... Da ne može ni zbog bašte. Propašće joj patlidžan i luk...
Obećao sam joj, najiskrenije, da ću ja da se pobrinem za baštu. Pošto za gazdu nažalost ne mogu, niti iko to može... Da ću ja da zalevam i da radim sve što treba. Da ću ja i da robijam ukoliko treba, ukoliko treba umesto nje. Samo da im ne plati. Samo da se ne ponižava na način na koji oni to žele...
Šta će biti, ostaje da se vidi...
