POSTOJE DANI (kada je otišla)
Stefan Simić
Postoje dani kada si sjeban. Žešće sjeban... silovan od žene koju nemaš, kojoj si spreman sve da daš. I srce, i kuću, i frižider, i bubreg... svoj bubreg a ne onaj pileći. Spreman si sve da joj daš, pa i ono što nemaš, pa i ono što ne postoji...
Postoje dani kada samo brojiš poraze, kada te sva proleća mimoiđu, kada se svaki tvoj april pada u tuđem decembru…
Postoje dani kada te niko ne primećuje, kada niko ne obraća pažnju na tebe, kada je smisao zaturio negde tvoju adresu. A o bogu, pa i o ljudima, i da ne govorimo…
Postoje dani kada ti telefon ne zvoni, kada ti se niko ne javlja, ne piše. Kada ceo svet stane, kada ti staneš. Postoje dani kada nema ko da ti se obraduje, kada nikome nisi potreban, kada nikoga ne zanimaš, i pored toga što se ti za sve zanimaš. Ali uzalud, ko još mari za tebe, ko si ti da bi neko mislio o tebi…
Postoje dani kada shvatiš da je žvaka zalepljena na sedištu gradskog prevoza vrednija od tebe. Ona bar nekoga privlači, steže, ne pušta… Dok ti ne privlačiš nikoga. Samo odbijaš. Večito odbijaš. Postoje dani kada si uništen, razbijen, a pravdaš se da nisi. Pravdaš se da možeš, a znaš da ne možeš, a svi znaju da ne možeš…
A opet, nikoga ne zanimaš, a opet, niko neće da ti pomogne…
Postoji dani kada su svi vredniji od tebe, kada je svakom glupanu omogućeno da ti drži lekcije o životu. Da te kinji, da te proganja… Postoje dani kada te svi idoli izdaju, kada se tvoje vizije pretvore u tvoje iluzije, kada se svaki ćorsokak na svetu zove po tebi, kada se svi promašaji rimuju sa tvojim imenom, kada samo tugu crtaš a poraze udišeš…
Postoje dani kada te hvata svaki semafor, kada si na poternicama, iako nisi, svih nabeđenih policajaca, svih dežurnih budala ovoga sveta. Postoje dani kada svuda kasniš, gde god kreneš, iako obavezno krećeš na vreme, pa i pre vremena…
Postoje dani kada si bačen na pogrešan kolosek, ili ostavljen kraj prašnjavog druma, izmrvljen po stanu, potpuno razbijen. Postoje dani kada si veći bednik od najbednijih bednika na svetu. Najobičnije govno posred puta koje svi preskaču, koga se svi stide, od koga svako okreće glavu. I manje od toga, i bezvrednije od toga, i odvratnije od toga…
Postoje dani kada se u tebi bude stari nemiri, čežnja, sećanje… Kada ti sve na nju miriše, kada te svaki jecaj na nju podseća. Postoje dani kada shvatiš da si vreme i živce ulagao u ništa. U vazduh, u dvorac sačinjen od peska. U dvorac koji ne postoji, u dvorac koji si sam izmislio. Zbog sebe, zbog nje…
Postoje dani kada treba da zaboraviš sve to i mnogo toga drugog. Postoje dani kada treba da kreneš ponovo, kada treba da ispraviš glavu i da kreneš iz početka. Da zaboraviš na one koji su tebe odavno zaboravili. Da se setiš onih kojima je do tebe stalo. Da pronađeš ljude kojima ćeš ponovo da poveruješ, da pronađeš devojku koju ćeš da zavoliš…
Ali kako? Ali koju? Gde…
* * *
- KADA JE OTIŠLA -
Kada je otišla, a morala je jednom da ode… osećanja su mi bila skroz pomešana. Dok smo bili zajedno, a zajedno smo bili neprekidno… svakodnevno sam na njoj pronalazio gomilu gluposti koje su me užasavale, koje su me potpuno izbacivale iz takta. Sluđivalo me je kada je kasnila, ili kada nije dolazila uopšte. Ubijalo me je u pojam kada bi mi nešto prigovorila, ili rekla. Činilo mi se kao da sve radi na pogrešan način. Činilo mi se kao da sve radi meni u inat. Od svake sitnice pravio sam tragediju. Svaka varnica mirisala je na raskid. Svaka suza na predaju…
Ali kada je otišla, kada je otišla jednom zauvek, a morala je, onda, ponovo kao za inat… nisam mogao da se setim nijednog njenog nedostatka, nijedne njene uvrede, svađe, ničega. Postala mi je kriterijum za savršenost, kriterijum za ženu, kriterijum za sve ono što nisam imao, kriterijum za sve ono što sam mogao da pronađem samo i jedino u njoj…
Ne znam. Sve se istopilo pred naletima praznine koja je iz dana u dan bivala sve dublja. Patio sam kao nikad. Samo su mi se odmotavali delovi veze pred očima, lagano, pa sve brže, dok se sve to nije pretvorilo u sveopštu havariju. Samo su mi se odmotavali delovi veze pred očima sastavljajući nedovršenu priču koja je nestrpljivo čekala svoj konačni epilog…
Kada je otišla razumeo sam sav onaj očaj svih onih bednika koji se poturaju u javnosti, po onim, nazovi, ljubavnim emisijama. Kada je otišla provalio sam razloge svih onih samoubistava u svetu, porast narkotika, alkohola, duvana i ne znam više čega. Kada je otišla dokučio sam svrhu, kao i smisao, svih onih ljubavnih romana, pesama, filmova. Kao i onih glupavih SMS poruka koje sam redovno, kao po običaju, brisao i pre nego što bi ih uopšte i pročitao. Kada je otišla shvatio sam, zapravo, da je sve to nastalo, i nestalo, samo zbog nje…
Kada je otišla razumeo sam sav onaj mrak, bedu i poraze… koji nastaju zbog izgubljenih ljubavi. Razumeo sam sve neženje sveta, nesrećnike svake vrste, propale pesnike, propale ljude… a ponajviše propalog sebe…
Kada je otišla razumeo sam sve to, i još mnogo toga drugog, samo nikako nisam uspeo da razumem i nju. Kao ni moj život bez nje…
* * *
Ta devojka, Milica se zove, mada može da se zove bilo kako, bi svu tvoju nesreću mogla da obriše jednim potezom ruke, kao muve sa starog zimskog kaputa…
Ta devojka koja ti je breme ovog smrdljivog sveta natovarila na leđa… pa ti još stoji gore na vrhu, na trista stepeni, na najvećem suncu, i dobacuje ti. Osećaš se kao konj. Osećaš se kao magarac… ali ti i jesi konj, ali ti i jesi magarac, samo zato što si toliko godina proveo sa njom. U lažima, u zabludi, u čekanju… tolerišući sve njene folove, sve njene gluposti… obojene tvojim iluzornim idealizmom koji ne postoji, koji si sam izmislio, koji te gurnuo u ćorsokak u koji se sada nalaziš, u mišiju rupu bezizlaza…
I to sve zbog nje…
Što sam stariji sve više mislim da je ženama osnovna potreba da te ostavljaju, da te jebu, da te siluju u zdrav mozak… da te čereče, dok se ne raspadneš. Dok je nama muškarcima, bednicima kao što smo ti i ja, slabićima, potrebno da nekoga veličamo, uzdižemo… da mu skidamo zvezde sa neba. Iste one zvezde koje će nas kasnije pregnječiti, smožditi… kao što su mene pregnječile i smoždile. Kao što su i mene ubile. Kao što su ubile i sve nas, ili će nas tek ubiti…
Svako od nas ima svoje potrebe. Dok mi zavisimo od njihovog pljuvanja, ponižavanja, odbacivanja… one zavise od naše pažnje, od naših para. Od naših prokletih para koje nemamo i koje nikada nećemo ni imati…
I to sve zbog njih. Zbog njih takvih, običnih, bezveznih, svakakvih i nikakvih…
Takva je i ova moja. Takva je i ta tvoja. Sve svoje precenjuje, dok sve tuđe odbacuje. Sve što uradiš dobro to se podrazumeva, to se ionako očekuje od tebe… a ako nešto ne stigneš, negde zatajiš… onda si gotov. Sa takvim devojkama, kao i sa takvim ljudima, nemaš pravo na grešku. Što je najgore, one ukoliko ne pronađu problem one ga izmisle…
One ga izmisle isto onako kao što si ti izmislio nju…
