LJUDI OČEKUJU
Stefan Simić
Ljudi očekuju da im se diviš. Da im aplaudiraš nakon svega što kažu. Oni su uvek pravu. Oni uvek sve znaju. Ako im se slučajno suprostaviš - ti si drzak. Ako misliš drugačije - ti si ciničan. Ako se nasmeješ - ti si ironičan. Ako se ne nasmeješ onda si sujetan. Ako nešto kažeš onda si sarkastičan. A ako ne kažeš – onda si glup. Ti si uvek ono što ne treba da budeš. Oni se uvek obraćaju tebi, isključivo tebi, iako ih ti apsolutno ne zanimaš…
Tu nema nikakve ljubavi. Sve je lažno… Kupuju te sitnim gestovima. Čestitkama, SMS porukuma, laskaju ti raznim sranjima, sitnicama… dok, u stvari, njih boli kurac za tebe. Ti za njih ne postojiš. Ti si ništa. Prah.
Ma celog života su me peglali stariji. Pravili su čoveka od mene. Pokušavali su da naprave sve ono što su oni bili. A nisu bili ništa… Uhvate me tako u mašinu. Okruže me, posedaju oko mene, i počnu da mi drže propovedi. Sve je to za moje dobro. Oni mi žele najbolje. Samo oni i niko drugi… Samo nije za moje dobro da ja imam svoj stav i svoje mišljenje. Ako nešto kažem. Mrtav sam. Nazivali su me u početku Alisom u zemlji čuda. Crvenkapom. A posle zanesenjakom i budalom. Ni sam više ne znam kako… Učili su me da živim zdravo, po prirodnim zakonima, a pušili su po tri pakle dnevno. Učili su me da ne pijem a bili su notorni alkoholičari. Tabletomani. Depresivci najgore vrste… Sve ih je nerviralo, a učili su me da se ne nerviram. Učili su me da budem pošten, da ne lažem, a još tada, u pubertetu, sam provalio sve njihove laži. Cedili su me kao limun a onda, onako isceđenog, slabašnog i nemoćnog… me hvalili. Hvalili kao nikog. Pravili genijalca od mene lečeći svoje komplekse. Sve su znali o svemu, da prigovore svakome, samo nisu znali da budu srećni. A neprekidno su pričali o sreći…
Nemaš prava da se ne slažeš. Nemaš prava da budeš u pravu. Šta god da kažeš to je diskutabilno. Još si zelen. Još si naivan. Još si niko i ništa… Imaš osećaj kao da čekaju da se sjebeš. Da se sapleteš negde. Kao da navijaju protiv tebe. Ako im se požališ – gotov si. Najsitnije rupice proglašavaju smrtonosnom provalijama. U svakom tvom malom neuspehu vide sunovrat. Ukoliko kreneš da im pričaš ljudskim tonom, da im se žališ, da im otvoriš, što kažu, srce i dušu… ti si završio karijeru. Kraj. Gotovo. Ako kreneš da im pričaš kako ti ne odgovara društvo, neki kafić, ili konkretno neki čovek… onda te proglašavaju osobenjakom. Onda nisu i trendu. Ne možeš ti sam protiv sveta. Ko si ti da se ne slažeš. Ko si ti da se buniš…
Dok su oni uvek u pravu. Svako sve zna. Isključivo isključivi. Njihovi fakulteti su najteži. Njihova detinjstva su najbolnija. Njihova deca su najpametnija. Njihovi životi su najispunjeniji. Njihova zanimanja su najvažnija nevažno da li uopšte i imaju zanimanja. Nikako ne smeš nešto što je njihovo da dovedeš u pitanje. Njhov trenutni položaj, ili neko stanovište koje brane… dok oni tebe mogu da šamaraju na stotine različitih načina. Da te ponižavaju samo tako. Da te gnječe, da te dave… kao da u tebi vide pikslu za pljuvanje, ili onaj otirač za brisanje nogu…
Ukoliko ih, ne dao bog, zamoliš za pomoć, da ti pomognu nešto konkretno, bilo novčano bilo nekom uslugom, onda si mrtav. Uvrede se kao niko. Zašto baš njih. Zašto baš oni… Odakle ti pravo da im tražiš bilo šta? A kada ti konačno pomognu, ako ti uopšte i pomognu, onda se godinama priča o tome. Njihovi saveti postaju mitovi. Njihove male pomoći postaju veliki podvizi. Stalno ti nabijaju pod nos, iznova i iznova, da su ti pomogli. Da su se žrtovali zbog tebe. A ti si im hiljadu puta više pomogao i dao bi život za njih, i više od života, dok oni za tebe ne bi dali ni prebijenu paru…
Dok ih slušaš imaš utisak kao da gledaš hodajuće bogove a ne hvalisavce koji se razmeću praznorečjem. Sve je na njima lažno. Smeju se na silu. Nema ljudskih gestova, kod njih se ne oseća potreba za drugim čovekom... Svaka treća reč koji izgovaraju su pare. Oni kupuju. Oni prodaju. Oni menjaju, dolaze, odlaze, znaju, ne znaju, ‘oće, neće… I sve njih neko mrzi. I sve njima neko podmešta. Oni su žrtve sistema, iako su lojalni svima. Neprekidno ti drže predavanja o kulturi, o umetnosti, o životu… a čim se neko pojavi ko ih prevazilazi… oni se odmah pogube, povlače se u sebe, počinju da se tresu, zaćute… Stalno ti nešto projektuju pred očima. Pričaju ti. Zavlače te. I sve je to za tvoje dobro, sve ti oni misle najbolje… dok se ne okreneš i ne vidiš kako ti se smeškaju iza leđa smišljajući najjeftenije načine da te zajebu.
Potpuno je nevažno da li si dete, ili čovek… Svi manipulišu tobom. Svi bi da te upotrebe. Svi bi da te Iskoriste za nešto. U početku ti potpiruju sujetu, dive ti se tamo gde si najtanji… dok posle, kada im poveruješ, kada im padneš u ruke, nema te sile koja može da te spase.
Neprekidno pričam o veri u čoveku i svakodnevnom bivam poražavan od tog istog čoveka. Ponovo, nakon toliko godina. Najveći prijatelji postaju najgori neprijatelji. Najveće ideje najgore iluzije…
Svi te guraju u svoj šablon. To je očigledno. Mere kako pričaš, kako se smeješ… Nekima si idol. Nekima si primer za budalu. Ali sasvim svejedno. Ako te već neko mrzi, iako već neko mora da te mrzi, onda neka te mrzi zato što si dobar a ne zato što loš…
U svetu gde svako gleda sebe odlučio sam da postanem pisac i da gledam sve druge. Iza svake ljudske reakcije krije se pojedna nenapisana priča. U stvari, kriju se na hiljade nenapisanih priča. Milion. Samo što, za početak, trebaš da ih osetiš i da ih napišeš...
Uvek će postojati oni koji te ne vole, koji misle sve najgore o tebi, iako ti misliš sve najbolje o njima. Ili ne misliš uopšte... Uvek će postojati oni koji se nisu ni potrudili da te upoznaju. Ni da te shvate. A već su stigli da te zamrze. Kako zbog sebe, tako i zbog drugih... Da te zamrze kao najgoreg neprijatelja. Da obezvrede svaku tvoju reč iako bi je, kada bi samo mogli, potpisali i objavili kao vlastitu bez ikakvog razmišljanja...
* * *
Sve Sprske izreke su zapisane manje više. Kasno sam se rodio da bih se time bavio. Vuk Karadžić, Đoko Stojičić i ekipa su se pobrinuli da sve to imamo na jednom mestu. Međutim, novi naraštaji treba da posvete pažnju ne toliko Srpskim izrekama koliko Srpskim izgovorima. Pa da…
Jedan tip nije završio fakultet samo zato što se par ključnih predmeta polagalo na trećem spravu a on se jadnik biji visine. Drugi ne može da ostavi pušenje zbog žene. Njegova žena ne može da ostavi pušenje zbog njega. Đaci ne uče jer je gradivo koje se uči nepotrebno. Profesori se slažu da je nepotrebno, oni bi ionako sve izbacili, ali nikako nešto da izbace. Devojke ne mogu da pronađu momke. Momci ne mogu da pronađu devojke. I svi se žale međusobno i niko ništa ne preduzima…
Znam jednu devojku koja se godinama mrcvarila završavajući fakultet. Studirala je otkako zna za sebe odlažući sve drugo… Očekivala je kada se vrati iz prestonice u provinciju da je svi zbog njene diploma dočekaju na crvenom tepihu. Međutim, ne samo da je nisu dočekali na crvenom tepihu nego je nisu dočekali uopšte. Dok je studirala pila je lekove za smirenje sanjajući dan kada će da diplomira. Sada kada je konačno diplomirala pije duplu dozu. Ne samo zato što ne može da se zaposli, već zato što iako se kojim slučajem zaposli neće joj biti ništa bolje…
Kapiram da je danas teško da te neko uvaži. Bar formalno… ali zato nije nikakav problem da te omalovažaju na svakom koraku. Gde god se pojaviš. Gde god proviriš glavu… ti si predmet sprdačine. O skrivenim kamerama, i nameštaljkama i da ne govorimo… Jebeš ti to da li te neko ceni kao pisca, ili pesnika. Ili kao majstora, ili doktora… kada te niko ne ceni kao čoveka. Na ljudima se prvo traže mane. Ako nema nekog fizičkog defekta onda se traže mentalni. Ako se isuviše smeješ ti si prevejan. Ako se ne smeješ uopšte si ti podmukao. Svako svakoga tumači, merka, a niko nikome ne pomaže. Sve se vrti oko para, a para nigde…
Svi sanjaju inostranstvo. Japanci bi sudeći po statistikama u Nemačku. Dok bi Nemci u Japan. Srbi bi svuda samo ne ovede. Dok gastarbajteri jedva čekaju da se vrate. Ovde, i isključivo ovde… Nacionalisti me ubeđuju da je Srbija idealna zemlja a posle par meseci mi šalju poruke iz Švice da se manjem Srbovanja i da upoznam pravi život. Jedni se kunu u evropu. Drugi u Srbiju. A niko da se zakune jednom u sebe i da uradi nešto konkretno. A šta znači to konkretno to je već pitanje…
* * *
Nikada me nisu zanimale nagrade, konkursi, koješta. Najveća nagrada mi je ako neko ima da pročita to što napišem. Ako mu prenesem sebe, druge ljude i to što osećam... to je moja pobeda. To je moj uspeh. A da li je to nešto književno, po nekakvim kriterijumima, ili ne znam kakvo, to me ne zanima. Mene zanimaju ljudi. Ako je Morzeova azbuka uslov da doprem do njih naučiću je. Svejedno. Ne želim lakoću i neposrednost u pisanju, kao ni u životu, da žrtvujem nikakvoj formi i estetskim kategorijama. Želim da pišem baš onako kako osećam, da pratim misao, ako nema radnje neće je ni biti...
Želim da pišem realno, pa kako ispadne, a ne da težim realnosti zadovoljavajući unapred zacrtane norme... koje opet, sami po sebi, ne znače ništa. Zato pišem iz prve. Sa malo prepravki. Tako da je svaka misao, u stvari, plod trenutnog nadahnuća. Bolje je za godinu dana da napišem sto priča nego da se mesecima vrtim oko jedne, nazovi savršene, zatvarajući tako kanalima inspiracije mogućnost da se izraze.
Ako sam srećan pisaću o sreći. Ako sam nesrećan pisaću o nesreći, ali nikako neću da primoravam sebe i da završavam, na silu, priče koje su nezavršene samo zato da bi ih završio. Pisanje nije ređanje krigli za šankom. Ili pravljenje kolača po receptu koji se godinama ne menja. U pisanju nema automatizma. Svaka rečenica mora da bude nova. Drugačija. Bolja o predhodne. Šabloni su opasni, jer te guraju u postojeće. Čim počneš da se ponavljaš gotov si. Glumci igraju već odigrano. Pevači pevaju već otpevano. Lako je ispričati jednu priču hiljadu puta, ali teško je ispričati hiljadu priča prvi put. To je već izazov.
Da sam krenuo da se prilagođavam od samog starta, da postavljam ispred sebe ne znam kakve zadatke, da sam umesto unutrašnjeg glasa slušao one spoljašnje... odustao bih odavno. Ili bih završio zapleten među stihovima i rimama u kojima i onaj ko nema šta da kaže - nešto kaže. Gde jedna reć daje drugu, što bi rekao Gete, pa na kraju nešto ispadne, što, doduše, nije ništa, ali barem izgleda kao da je nešto...
Pisanje je sloboda. Ali sloboda nije pisanje.. sloboda je daleko šira. Da je imam u realnom životu sasvim sigurno ne bih napisao nijednu reč. Ne može pisanje da bude kompenzacija za ono što nemaš. Može da bude samo težnja, vapaj, podsticaj... i ništa više. Pesma o ljubavi, ma kakva da je, ne može da bude zamena za ljubav. Kao ni pesma o prijateljstvu, životu, sreći...
