KUDA DALJE?
Stefan Simić
Nešto razmišljam, kada bih napisao najbolju priču na svetu. Ja, ili bilo ko drugi… ljudi bi opet pronašli na hiljade zamerki. Što bi priča bila bolja, literarno efektnija, na višem nivou, kritika bi bila sve gora, na nižem. Što bi je jedni više čitali, nazovi obični, veličali je i hvalili, drugi, nazovi stručni, bi je sve više pljuvali. Ove prve, verovatno, ne bi zanimalo šta druge misle, dok bi ove ostale zanimalo sve drugo osim same priče…
Nekome bi smetao naslov. Navodno predugačak je. Neke bi uvredio uvod. Navodno nisu pomenuti oni. Neke bi odbila radnja, neke završni epilog, iako ne bi imali pojma o čemu se zapravo radi. Nekoga bi odbio font slova i kvalitet korica. Možda čak i jeftin papir, ko zna… Oni koji u životu nisu ništa pročitali proglasili bi je za plagijat. Nekima, naravno, ne bi smetalo ništa, ali bi se složili sa drugima da je priča potpuni promašaj. Dok bi većini, kako to obično biva, smetao samo i jedino pisac. Ne znate vi njega, rekli bi, dobro piše, ali je loš čovek. Dobro piše, ali sa lošim namerama. Đubre jedno…
Sa druge strane, vidim ljude za koje je svaka priča najbolja na svetu. Ne samo priča, nego i sve ostalo… Šta god da vide oni se dive, proglašavaju delo besmrtnim. Nevažno ko piše. Nevažno šta piše. Važno je da se oni dive. Da iznose, fascinirani, na stotine komplimenata, da veličaju sve oko sebe, u nadi, da će neko, bar na tren, veličati i njih…
Stičeš utisak kao da svi preteruju. Jedni sa pohvalama. Drugi sa kritikama i omalovažavanjem. Jedni te dižu u zvezde, gurkaju te, krajnje dobronamerno, onim čarobnim štapićem slave da što više poletiš. Dok te ovi drugi, onim vašarskim motkama, zavidno i zlonamerno skidaju sa neba i sahranjuju pre vremena. I nakon toga se pitaš ko je iskren, ko ti želi dobro, ko je u pravu, ukoliko ti neko uopšte i želi dobro…
Ne znam. Imam osećaj kao da živimo u vremenima gde se prvo na ljudima traže mane a nakon toga sve ostalo. Ukoliko se mane ne pronađu onda se jednostavno izmisle… Vrline kao da ne postoje. Kao da su iščezle. Ljudi te izmere, očas posla, od glave do pete na onim svojim usavršenim terazijama prosečnosti. Skeniraju te poput onih diletantnih tipova sa kojima se stalno sudaraš na ulazima u bankama i diskotekama. O njihovim kriterijumima i da ne govorimo… Čovek se više ne poistovećuje sa Čovekom, već sa luzerima, siledžijama i sa kojekakvim idiotima. Što si veći kreten imaš veće šanse. Vulgarno postaje duhovito. A duhovito postaje sve drugo osim onoga što provocira iskren osmeh i ljudsko u čoveku…
I svi se navodno bore za nešto, deklarišu se kao humanisti, proglašavaju sebe za savest čovečanstva… i svi ćute. Primitivni su obično najglasniji. Njihove bajate fore postaju sveži vicevi koji se prepričavaju danima. Kladioničarski uspesi zamenili su ljudske podvige. Hrabrost u sportu zamenila je hrabrost u životu. Ljudi umesto da se bune oni se mire. Umesto da plaču kada im je teško oni se na silu smeju. Zadovoljni su, iako nisu. Srećni su, iako ni ne znaju jadni šta je sreća…
* * *
Čovek može da piše o svemu. Da izmišlja načine i teme… Da postavlja prava pitanja. Da daje prave odgovore. Da stil pisanja dovede do savršenstva. Od prozne forme da napravi poeziiju, od izmišljenih likova da stvori stvarne ličnosti. Čovek može još dosta toga. Čovek, zapravo, može sve. Sve u svim oblastima, u svim naukama… Samo, nažalost, ne može ništa da promeni. Knjige se gomilaju. Kao i nauke… Ideje na sve strane. Teorije niču iz svih oblasti, kao i stručnjaci… Obaraju se rekordi. Prepričavaju se tehnički podvizi. Sve što je trebalo da se otkrije – otkriveno je. Ono što se jednostavno nije moglo – izmišljeno je. Milioni pesama. Filmovi o svemu i svačemu, o knjigama i da ne pričamo. Informacije na dohvat ruke. Sve brzo, lako i jednostavno. Sve upola cene. Sve besplatno. Sve… osim sreće. Sve… osim ljubavi.
Ljudima je bre lakše da zarone na dno okeana. Ili da zavire u proključali vulkan. Pre bi se spustili sa najviše litice, pre bi skočili sa provalije ne znam kakve… nego da se spuste malo u sebe. Ili da zakorače samo korak dva, ne više, do drugog čoveka. Teže im je da pređu ulicu zbog nekoga, da mu pomognu, nego da pređu na drugi kontinent. Teže im je da pređu na drugu stranu kreveta, da mu posvete pesmu, da osete njegov miris, glas… nego da prelete celu planetu u zaludnom traganju za idealnim pod prividom slobode. Sve postaje forma – od brige za ljudima i prirodom pa do poljubaca i zagrljaja…
Mi više ne smišljamo rešenja nego izgovore. Ubedili su nas da je sreća svuda, na malim ekranu, u izlozima, na svakom koraku… samo ne u nama. Bekstva su nam postala pravi putevi, a pravi putevi stramputice i pozivi na podsmeh. Što manje prijatelja u realnom životu – to više u virtuelnom. Što više bežiš od drugih ti ubeđuješ svet oko sebe kako si im sve bliži. Umesto da rušiš ograde i da kidaš lance ti se pomoću tih istih lanaca pentraš po ogradama srećan što si negde uopšte prisutan. Srećan što se negde uopšte pojavljuješ, srećan što negde uopšte postojiš…
Ponosan si što si gledao neku istorijsku utakmicu kakvih imaš na stotine dnevno. Ponosan si što si bio milioniti gledalac u nekom kvizu, ili što ti je mahnula neka frizirana TV primadona, onako u prolazu, od srca. Od srca koje je sačinjeno od zlata i dolara. Dičiš se time što si se uslikao pored nekog stadiona, ili što si statirao u nekoj reklami.…
Dok vladajući poredak, zasnovan na manipulaciji i destrukciji, sve uništava, razara sve pred sobom - ti sediš u publici kao nemi posmatrač i aplaudiraš. Ti se diviš sjaju reflektora. Svršavaš čim postaneš deo nekog spektakla. Lajt-šou postaje tvoj životni pokretač. I što ti je gore, što se osećaš bezvrednije… ti se smejuljiš iz nekog ćoškića i pričaš kako ti je sve bolje. Što si manje značajan ti više mašeš onim njihovim reklamnim rekvizitima i simbolima da te usnime. Da budeš viđen. Što si više obezvređen kao čovek, sputan kao ličnost, ti sa jačim ubeđenjem, onako napaljeno, izričeš parole nametnute i zadate slobode. Prepričavaš gde si sve bio, koga si sve video, pokazuješ one ulaznice koje pedantno godinama čuvaš… u nadi, da ćeš bar tako, bar na tren, pobeći iz anonimnosti i osetiti da si neko.
Čini mi se kao da svi mi živimo na nekom luksuznom buvljaku gde svako sa svakim trguje. Svako se svakome, kao fol, smeška, i niko nikome ne veruje. Sve je na prodaju. Sve postaje zamena za nešto pod parolom napretka. Od ljubavi pa do ne znam čega. Ovoj su potrebne veštačke grudi i usne. Navodno ne može da pronađe posao i dečka… Onom tamo je potrebna veštačka žena zato što ne može da pronađe pravu. A i, kako nam iz iskustva tvrdi, gumene lutke su daleko veštije u krevetu… Jedan se stidi veličine svog polnog organa – uzeo bi drugi uz doplatu. Po principu – staro za novo. Jedan hoće manji nos. Drugi hoće više kose. Treći neće ništa. Ništa, osim para. Ali takvi su najgori. Takvi su, uglavnom, i zakuvali sve ovo…
I svi nešto traže, i svi nešto hoće, i svi nešto kupuju… a sreće nigde. Samo lanci i katanci. Samo stege i zatvori. Što si plemenitiji, što više otvaraš prostora, što više daješ šanse ljudima da se izraze… oni te sve više guše i obezvređuju. Ne zato što nisi u pravu, već zato što njihov položaj dovodiš u pitanje. Tvoja misao postaje njihova prozivka. Tvoj nazovi uspeh postaje njihov neuspeh. Što više hoćeš sve ti manje dozvoljavaju. Što si bliži istini oni te ubeđuju kako prava istina ne postoji. Čas te ubeđuju kako je sve relativno i kraktotrajno, čas ti mašu iz džipova i podsećaju te šta znači uspeti u životu. I to sve neke kvazidemokrate, kvazivernici, kvaziljudi… Na njima je sve lažno od osmeha, stavova pa do pozicija koje brane. Prvo pričaju jedno, pa onda drugo… ali nikada ništa konkretno da urade. Nikada ništa konkretno da urade za druge.
* * *
Napisaću najlepše rečenice. Možda… Poljubiću najlepše devojke. Možda… Zaroniću u najdublja mora. Uslikaću najdivnije građevine. Pozdraviću najplemenitije ljude. Takođe možda… Uradiću još dosta toga lepog, najboljeg... samo onda, i jedino onda, ukoliko doprem do najlepšeg sebe. Do najdubljeg sebe.
Možda neću, ali ukoliko ne krenem tim putem onda zasigurno neću. Od veličanstvenog JA – postaću zajedničko ONI. Ili zajedničko MI… Postaću deo lađe osrednjosti. Postaću sve ono što ne želim da budem. Postaću prosek proseka. Kopija kopije. Imitator imitatora. Ismevaću druge, dok drugi ismevaju mene. Ismevaćemo zajedno čitav svet. Posvađani, udruženi, ovakvi i onakvi… Tražićemo mane vrlinama. Sve belo ćemo krečiti u crno. Crno ćemo proglasiti kulturnim obeležjem a sve belo prevaziđenim tekovinama čovečanstva. Ono što preostane ćemo trampiti za nove promašaje, za nove iluzije… Žrtvovaćemo umetnost, žrtvovaćemo ljude… zarad smeših karijara koje, u stvari, i ne postoje. Koje su čista fikcija naspram opštih interesa…
U mladosti se kuju okviri pogleda, kasnije se samo menjaju dioptrije. U mladosti se radi, kasnije se odrađuje. Ako nemam ideale sada - kada ću ih imati? Ako sada ne verujem u ljudski svet – kada ću verovati? Ako sada ne nastojim da budem bolji – kada ću zaista to i biti? Lako je nešto odložiti, prelako, ali je teško nešto uraditi. Ako ne uradim sada to što želim – kada ću? Ako ne uradimo sada to što želimo – kada ćemo?
Živeću doduše, isto ovako, i u sedamdesetoj. Ako uopšte i doživim sedamdesetu... Nastojeći da od svakog dana izvučem što više. Nadam se da tu neće biti nekih velikih promena. Doćiće neki novi ljudi, doduše neki će i otići. Valjda tako mora. Sadašnje lepotice, tada bake, šetaće neke buduće lepotice. Siluete smisla će se i dalje vijoriti mojom sobom poput nedostižnih zvezda slobode za kojima i sada jurim, za kojima svi mi jurimo… Sahraniću neke ideale, a posebno iluzije. Nadam se. Odagnaću neke strahove, komplekse i koješta. Uveren sam. Neke teme će me prevazići. Hoće. Dok ću većinu tema, verovatno, ja da prevaziđem. Otvoriće se neki novi putevi. Doćiće možda i neko priznanje, neka titula… Ko zna. Videćemo. Dosta toga će se zatvoriti. Nestati. Presušiće neki izvori koji me sada napajaju. Ali pojaviće se valjda i neki novi. Ili ću ih jednostavno sam iskopati… Tragaću za rečima kao što tragam i danas. Biću verovatno bolji, kao i svi mi, ali ko će o tome prosuđivati? Kome će to uopšte biti bitno?
U svakom slučaju imam dva puta. Prvi je da pišem, kao što to upravo i činim, a drugi je da ne pišem. Iskreno i nemam baš nekog naručitog izbora. Siromaštvo je ionako najgori fatalist. Ali ne bih ni želeo drugačije... Mada, pitanje je da li bih uopšte i umeo drugačije. Osećam se, uglavnom, poraženo dok pišem. Poraženo, ali srećno. Nekako ispunjeno. Poraženo zato što ništa ne mogu da promenim. A srećno zato što se borim i dajem sve od sebe. Bar težim promeni… Ukoliko ne pišem onda se osećam izgubljeno. Kao da ne postojim. Kao da sam se predao. Dani, a i život, prolaze mi bez svedočanstva. Nema ko da ih zapiše. Nema ko da ih sačuva. Osmeh ječi, odzvanja, udara, ali ne ostaje. Kao i suze… Sve se briše. Rane zarastaju. Porazi se zaboravljaju. Pobede nema ko da prepričava, kao ni sve ostalo...
Pisanje ti se jednostavno uvlači pod kožu. Poput prve ljubavi. Poput prave ljubavi. Poput jedine ljubavi… Zlonamerni to nazivaju skribomanijom, ili ne znam više kako. Ali nije to... Skribomani pišu sve, šta god im padne na pamet, a ja pišem samo onda kada osetim potrebu. A potreba traje večno, neprekidno… A potreba se povećava iz dana u dan.
A potreba se, što se tiče ove priče, ovde upravo završava. A kuda dalje. Videćemo. Dok se potreba za čovekom ne završava nikada…
